LJUBAVNA statistika kaže da čak svaki treći par barem jednom u toku veze upadne u montoniju, ljubav postaje navika, ustaljeni i predvidivi događaji zamenjuju strast i uzbuđenje, osećanja postaju mlaka, a svakodnevne obaveze jedino što proživljavaju.
Šta se to dogodi da dvoje koji su se ludo voleli upadnu u mrežu dosade, prestanu da iznenađuju i uzbuđuju jedno drugo, postanu predvidivi, sami čak i kada su zajedno?
Da li se to ljubav samo sakrije ili zauvek nestane u užurbanoj svakodnevnici, „jurnjavi“ za novcem i obavezama…? Da li se to događa bez najave, ili je ipak moguće pročitati „znakove“ i sprečiti da veza ne postane nešto što nismo želeli? I ako, ipak, postane, da li je moguće vratiti se na staro, „naterati“ ljubav da ponovo bude jaka, strasna, važna, pokretačka snaga koja nam je davala „vetar u leđa“? Ko je kriv za to, ko treba da preuzme odgovornost i kako krenuti u „misiju spasavanja“? Da li neke ljubavi uopšte vredi vaditi iz „kolotečine“ i kako da znamo da li je naša jedna od njih?
Na ova i mnoga druga pitanja za čitaoce Života Plus odgovara psiholog Sanja Stanić.
Da li je navika veza u kojoj je nestalo bliskosti, intime, strasti, a seks postao automatizam, ili ga uopšte nema, odnos koji je uljuljkan, u kojem se sve unapred zna, u kome nema izazova niti nedoumica…?
– Ljubav kao navika opisuje vezu u kojoj se partnerstvo na neki način shvata “zdravo za gotovo”. To je faza odnosa kada je već odavno nestala čar novog i nepoznatog u otkrivanju partnera i partnerske veze. Svakodnevni odnos karakterišu stabilni, uobičajeni, dobro poznati, krajnje predvidljivi obrasci ponašanja. Sve je prilično sigurno i ušuškano, ali ono što izvesno nedostaje je zadovoljstvo, uzbuđenje i strast. S druge strane, ljubav kao navika često pogrešno biva posmatrana kao odnos u kome je umesto ljubavi zavladala ravnodušnost. Međutim, ljubav kao naviku karakteriše, pre svega, intenzivan strah od gubitka osobe i kraha veze koji je snažniji od osećanja naklonosti, zajedništva i brige za dobrobit partnera. Drugim rečima, ljubav nije nestala, ali postoji nezadovoljstvo i izražen strah od gubitka veze ili voljene osobe. Takvim parovima definitivno je potrebna promena, ali često nemaju kapaciteta da razvijaju i menjaju svoj odnos, pa se takve veze uglavnom teško izvlače iz monotonije.
Koji su sigurni znaci da je ljubav postala navika? Kako izgleda takva veza, kako se “prepoznaje” takav par?
– Prirodno je da zaljubljenost ne traje večno. Idealizacije koje prate zaljubljenost vremenom blede i ustupaju mesto realnim osobinama partnera. U tom procesu dolazi do redefinisanja odnosa. Da li će partnerski odnos postati zrela ljubavna veza, ili će partneri otrežnjeni realnošću zaključiti da njihovo zajedništvo nema budućnost, pod uticajem je različitih faktora. Mnogobrojna istraživanja i teoretičari ljubavi pokušavaju da daju odgovor koja su to presudna obeležja ličnosti i okolnosti koji će vezu odvesti u jednom ili drugom pravcu. Međutim, jedno je sigurno, kao i svi drugi važni životni domeni, ljubavna veza traži vreme, trud i posvećivanje. Vremenom zanemarene razlike, nerazrešena sitna nezadovoljstva, odricanje od odgovornosti, nerealistična očekivanja od partnera i veze vode pasivizaciji, stalnom nezadovoljstvu i pogodno su tlo da ljubav postane navika. Takav odnos je blokiran u neodlučnosti, niti se raskida, niti se menja. Sve zavisi od partnera, osobina njihovih ličnosti, vaspitanja i okolnosti, ali se veza koja je postala navika lako “primećuje”, oseća i ne prija nikome.
Istraživanja pokazuju da mnogo ljudi ostaje u “mrtvim” vezama upravo iz navike. Zbog čega smo skloni da “trpimo” i da li smo sposobni da shvatimo koliko i čime smo tome doprineli?
– Ako, na primer, imate snažno uverenje da postoji samo jedna prava ljubav, kakav izbor imate? Ostaćete u lošoj vezi, ma koliko vam bilo jasno da je ona nepopravljiva, jer druga “ne može” da se dogodi. Ako, pak, imate uverenje da je neophodno da vaša ljubavna veza svakog dana bude ispunjena uzbuđenjem i dokazima ljubavi, realnost će vas ubrzo demantovati a vi ćete možda pomisliti da je vaša ljubav samo navika. U skladu sa tim, uverenje da je ostati sam nešto što je užasno i nepodnošljivo sasvim sigurno će vas držati u poziciji trpljenja i istrajavanja u neodgovarajućoj vezi. Ovo je samo jedan od mnogih scenarija koje može kreirati ljubavni odnos koji je postao navika. Nezadovoljstvo je relativno niskog intenziteta, a strah od novog početka izražen i zaista nije lako naći motivaciju za promenu takvog stanja. Osim toga, odgovornost se najčešće prebacuje na partnera, što takođe predstavlja psihološku prepreku promeni. Zapravo, čitava lična filozofija koju smo izgradili u vezi ljubavi i toga kako ljubavna veza treba da izgleda, postaje osnova na kojoj se gradi trpljenje i psihička patnja. Utešno je da promenom takvih, u osnovi pogrešnih uverenja, imamo šansu da preuzmemo odgovornost, povećamo svoj uticaj i pokrenemo promenu u pravcu koji nam više odgovara. Ponekad se to može uraditi jedino uz stručnu pomoć.
Kako se polovi “bore” sa navikom u ljubavi, ko je skloniji da je “leči” prevarom, razlazom, pokušajima da se vrati “stara strast”? Da li to zavisi od ličnosti, od veze, od shvatanja ljubavi, vaspitanja, okolnosti…?
– Neverstvo, pokušaji da se oživi strast, burne svađe i slični manevri za unošenje promena u vezu mogu samo privremeno da donesu uzbuđenje, ali suštinski neće rešiti problem sa ljubavlju koja se doživljava kao navika. Takve vrste ponašanja mogu da budu zgodan odušak, ali mogu jako i da zakomplikuju osnovni problem. Vrlo često se događa da neuspeh u sprovođenju promena načini ozbiljnu psihološku štetu. U ovom slučaju može da nas navede na pogrešan zaključak da je naš uticaj na kvalitet veze minimalan, a da je veza osuđena na propast. Muškarci i žene u zavisnosti od njihove socijalne uloge donekle različito reaguju na ljubavni odnos koji ima karakterstike navike. Ženama se pripisuje veća odgovornost i ulaganje u ljubavne odnose, a neretko i one same misle da su odgovornije, pa samim tim ulažu više truda. Taj trud, međutim, može biti kontraproduktivan ako dominiraju zamerke partneru. S druge strane, muškarcima se češće pripisuje da izbegavaju suočavanja sa problemima u vezi, ili ih negiraju. Ali od generalizacije ove vrste nemamo direktne koristi kada je konkretna veza u pitanju. Jedini pravi afrodizijak za posustalu ljubav koja se doživljava kao navika je prava ljubav. U tom smislu prihvatanje našeg dela odgovornosti je neophodno ako želimo promenu. Prava ljubav je odnos davanja i primanja, osoba kroz takav odnos raste i razvija se na veoma jedinstven način. Ono što je ključno u toj promeni je rast kapaciteta za ljubav i bliskost, a time zadovoljstvom ispunjen život.
Koliko su brz životni tempo, otuđivanje, nedostatak vremena, posvećivanje deci, “krivi” za ovakve pojave?
– Život je u savremenim uslovima prilično ubrzan, što zapravo znači da je ispunjen mnogobrojnim, često trivijalnim, ali “nezaobilaznim” aktivnostima. Zahtevi koji se stavljaju pred osobu da dostigne nametnute standarde stvaraju svojevrstan pritisak i vrlo komplikuju naše socijalne uloge. Postati savršen profesionalac, savršen roditelj, savršeno izgledati, sa pažnjom negovati prijateljske odnose, održavati profile na socijalnim mrežama i naravno imati savršenu vezu. Međutim, iako nam je nametnuto kako bi ljubavni odnos trebalo da izgleda, svako od nas može da preispita i promeni svoja uverenja, ponašanje i vezu. Činjenica je da sve što je važno u našem životu zahteva posvećivanje, koncentraciju, vreme. Zadatak nije nemoguć ako odustanete od savršenosti, otklonite emocionalne blokade, napravite prioritete i na taj način preuzmete kontrolu nad sopstvenim životom. Nije lako, ali je izvodljivo.
Da li postoji način da se spreči pretvaranje ljubavi u naviku?
– Uz trud i posvećivanje vezi moguće je prevazići problem ljubavne navike. I mada su mnogi skloni da mistifikuju bliskost, zajedništvo i ljubavne veze, postupci koji mogu dovesti do iznenađujuće dobrih rezultata često su zapanjujuće jednostavni. Istraživanja psihologije parova izdvajaju bitne faktore uspeha i trajanja veze. Pojedini stručnjaci tvrde da će neki od trivijalnih detalja iz partnerovog života sa velikim uspehom predvideti trajanje veze. To se odnosi, npr., na poznavanje patnerovog omiljenog filmskog žanra, kojoj istorijskoj ličnosti se divi, ili koju veličinu odeće nosi. Ako znamo takve detalje iz života osobe koju volimo, tvrde psiholozi, veće su šanse da iskreno komuniciramo i izgradimo dugotrajan i čvrst odnos. Takođe, parovi koji su dugo zajedno, osećaće veću međusobnu privlačnost ako imaju zajedničke planove. Planiranje odmora, putovanja, vikend izleta, novi hobiji, druženje sa prijateljima, mogu održati ili čak vratiti uzbuđenje koje je vladalo na početku veze. I ne zaboravite, ako želite da veza opstane, negativni komentari upućeni partneru, kao što su kritika, neptrpeljivost ili prezir, neće vam pomoći u tome. Kritika je pogubna za vezu i da biste popravili štetu koja ona nanosi potrebno je da partneru uputite bar nekoliko pozitivnih komentara. Lepa reč prihvatanja čuda može da učini za vezu. Ovo su samo neke od praktičnih strategija, zasnovanih na psihološkim istraživanjima, koje pokazuju kako se ljubav može spasiti od navike.
Da li ljubav koja postane navika može da “preživi”?
– Ljubav koja postane navika je znak da je veza “zaglavljena” i takvo stanje može dugo da traje. Održavanjem ljubavi koja je postala navika partneri propuštaju priliku da imaju kvalitetan zajednički život ili da potraže sreću sa nekom drugom osobom. U svakom slučaju, propuštaju priliku da budu hrabri, da tragaju, grade svoj život i svoju sreću.
Postoji li način da se navika ponovo “pretvori” u ljubav, odnosno da se sve vrati na staro?
– Kao što je za građenje veze potrebna odluka, tako je i za njen opstanak i transformaciju takođe potrebna odluka. Ponovo naglašavam da ljubav koja se doživljava kao navika nije ravnodušnost. Potencijal zajedništva i prave ljubavi samo je blokiran strahom od gubitka, strahom od samoće, ili osude okoline. Ovi strahovi su moćna prepreka pronalaženju mogućih rešenja, guše partnersku komunikaciju i u krajnjoj liniji guše ljubav. Odluka da se veza sačuva, ali i da se prevaziđu neslaganja i nezadovoljstva, često uz pomoć terapeuta, prvi je korak u preuzimanju odgovornosti i nalaženju rešenja. Zajedništvo pruža nova životna iskustava i ponekad olakšava prevazilaženje prepreka, razlika i strahova. Često je to dugotrajan i težak proces, ali blagotvoran za osobe koje su odlučile da se menjaju i da menjaju svoju vezu. Može se uspeti i sve vratiti na staro, ali je potrebna obostrana želja, upornost i mnogo strpljenja.
Izvor: Novosti.rs