Veridba je ponovo u modi, iako za tu činjenicu, bar za sada, niko ne može da pruži neko racionalno objašnjenje. Tek, svakodnevna zapažanja, ali i iskustva matičara i sveštenika, pokazuju da je sve više parova koji se odlučuju da pre venčanja izvestan period provedu kao verenici, čime se ovaj pomalo zaboravljeni običaj na velika vrata i pomalo neočekivano vratio u Srbiju, piše “Press”. Ne smeta pri tom ni to što ni država ni crkva veridbi ne pridaju gotovo nikakav značaj.
Matičarka Opštine Stari grad Gordana Zorić, najpopularnija matičarka u Beogradu, poznata po tome što parove venčava i na najneobičnijim mestima, potvrđuje za “Press” da je u praksi primetila da se sve više parova veri pre nego što se venča.
“Mislim da je to zato što se ljudi vraćaju tradiciji i običajima. Vidim da mladi poštuju i mnogo drugih običaja prilikom venčanja. Venčavaju se i u narodnoj nošnji, sa šajkačom, mladenci se dočekuju sa pogačom i solju, baca se sito, voze se kočijama… Mislim da je dobar pomak što se napa deca vraćaju korenima, što zapažam na svakom koraku”, kaže Zorićeva za “Press“.
Ona ističe da su mladići u Srbiji veoma maštoviti kada prose devojku: “Pre nekoliko godina prisustvovala sam veridbi na Adi Ciganliji, gde su dvoje preplivali reku i za to vreme je mladić držao prsten u ustima. Ona to nije primetila i kad su došli u plićak, rekao joj je da bi želeo da se vere, a nakon nekoliko minuta pitao ju je da li bi se udala za njega istog trenutka. Već je pripremio venčanje i mi smo čekali na obali. Slučajno je ona baš tog dana krenula u belom kupaćem kostimu.”
Ipak, pomoćnik sekretara za upravu grada Beograda, Nataša Živković za “Press” objašnjava da čin veridbe nije regulisan zakonskim propisima i da u porodičnom zakonu ne postoji nijedna odredba koja reguliše tu oblast.
“Iako je u našem narodu uobičajeno da se obavi čin veridbe, što je uvertira za brak koji će se u određenom trenutku zaključiti, to je sve neformalno. Postoje samo bračni i vanbračni status. Sama veridba kao čin nije nigde regulisana, ali ona se u određenom smislu može tretirati kao vanbračna zajednia, na primer u naslednopravnim odnosima”, kaže Živkovićeva za “Press”.
S druge strane, crkva ne priznaje ono što se danas smatra veridbom, kada mladić zaprosi devojku i uslede objava i darivanje u krugu porodice, već samo veridbu u crkvi.
Jerej Saša Krstić, paroh pri Hramu Svete Petke na Čukaričkoj Padini objašnjava da u crkvi postoji obred zaručenja.
“U svetim knjigama koje koristimo kad obavljamo obred venčanja posebno je napisan obred zaruke koji sveštenik obavlja ispred carskih dveri i prisustvu svedoka. Nijedno crkveno venčanje se ne obavi a da pre toga nije bilo obreda zaručenja, odnosno veridbe. Trebalo bi da se održi minimum mesec dana pred venčanje, međutim danas je silom prilika uobičajeno da bude i u sklopu venčanja. Veridba ne sme da traje duže od tri godine i ukoliko se u tom periodu zaručnici ne venčaju, sveštenik ih poziva da vidi ima li problema. Po veridbi, na liturgiji se tri puta oglašava da će se određenog dana ti ljudi venčati”, objašnjava Krstić za “Press”.
On napominje da je ta praksa nekada bila uobičajena, ali da je nestala kada su ljudi prestali da se venčavaju u crkvi, naročito u periodu od ’50. do ’70. godina prošlog veka.